¹ Nije li čovek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadničarski?

² Kao što sluga uzdiše za senom i kao što nadničar čeka da svrši,

³ Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noći mučne određene mi.

⁴ Kad legnem, govorim: Kad ću ustati? I kad će proći noć? I sitim se prevrćući se do svanuća.

⁵ Telo je moje obučeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i raščinja se.

⁶ Dani moji brži biše od čunka, i prođoše bez nadanja.

⁷ Opomeni se da je moj život vetar, da oko moje neće više videti dobra,

⁸ Niti će me videti oko koje me je viđalo; i tvoje oči kad pogledaju na me, mene neće biti.

⁹ Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siđe u grob, neće izaći,

¹⁰ Neće se više vratiti kući svojoj, niti će ga više poznati mesto njegovo.

¹¹ Zato ja neću braniti ustima svojim, govoriću u tuzi duha svog, naricati u jadu duše svoje.

¹² Eda li sam more ili kit, te si namestio stražu oko mene?

¹³ Kad kažem: Potešiće me odar moj, postelja će mi moja olakšati tužnjavu,

¹⁴ Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama,

¹⁵ Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.

¹⁶ Dodijalo mi je; neću do veka živeti; prođi me se; jer su dani moji taština.

¹⁷ Šta je čovek da ga mnogo ceniš i da mariš za nj?

¹⁸ Da ga pohodiš svako jutro, i svaki čas kušaš ga?

¹⁹ Kad ćeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?

²⁰ Zgrešio sam; šta ću Ti činiti, o čuvaru ljudski? Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?

²¹ Zašto mi ne oprostiš greh moj i ne ukloniš moje bezakonje? Jer ću sad leći u prah, i kad me potražiš, mene neće biti.