¹ Duh se moj kvari, dana mojih nestaje; grobovi su moji.

² Kod mene su rugači, i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju.

³ Daj mi ko će jamčiti kod Tebe; ko je taj koji će se rukovati sa mnom?

⁴ Jer si od njihovog srca sakrio razum; zato ih nećeš uzvisiti.

⁵ Ko laska prijateljima, njegovim će sinovima oči posahnuti.

⁶ Učinio je od mene priču narodima, i postao sam bubnjanje među njima.

⁷ Potamnelo je oko moje od jada, i svi udi moji postaše kao sen.

⁸ Začudiće se tome pravi, i bezazleni će ustati na licemere.

⁹ Ali će se pravednik držati svog puta, i ko je čistih ruku većma će ojačati.

¹⁰ A vi vratite se svikoliki i hodite; neću naći mudra među vama.

¹¹ Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se, što imah u srcu.

¹² Od noći načiniše dan, i svetlost je blizu mraka.

¹³ Da bih se nadao, grob će mi biti kuća; u tami ću prostreti postelju sebi.

¹⁴ Grobu vičem: Ti si otac moj; crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja.

¹⁵ I gde je sada nadanje moje? Moje nadanje ko će videti?

¹⁶ U grob će sići, počinuće sa mnom u grobu.