¹ Sine, čuvaj reči moje, i zapovesti moje sahrani kod sebe.

² Čuvaj zapovesti moje i bićeš živ, i nauku moju kao zenicu očiju svojih.

³ Priveži ih sebi na prste, napiši ih na ploči srca svog.

⁴ Reci mudrosti: Sestra si mi; i prijateljicom zovi razboritost,

⁵ Da bi te čuvala od žene tuđe, od tuđinke, koja laska rečima.

⁶ Jer s prozora doma svog kroz rešetku gledah,

⁷ I videh među ludima, opazih među decom bezumnog mladića,

⁸ Koji iđaše ulicom pokraj ugla njenog, i koračaše putem ka kući njenoj,

⁹ U sumrak, uveče, kad se unoća i smrče;

¹⁰ A gle, srete ga žena u odelu kurvinskom i lukavog srca,

¹¹ Plaha i pusta, kojoj noge ne mogu stajati kod kuće,

¹² Sad na polju, sad na ulici, kod svakog ugla vrebaše.

¹³ I uhvati ga, i poljubi ga, i bezobrazno reče mu:

¹⁴ Imam žrtve zahvalne, danas izvrših zavete svoje;

¹⁵ Zato ti iziđoh na susret da te tražim, i nađoh te.

¹⁶ Nastrla sam odar svoj pokrivačem vezenim i prostirkama misirskim.

¹⁷ Okadila sam postelju svoju smirnom, alojom i cimetom.

¹⁸ Hajde da se opijamo ljubavlju do zore, da se veselimo milovanjem.

¹⁹ Jer mi muž nije kod kuće, otišao je na put daleki,

²⁰ Uzeo je sa sobom tobolac novčani, vratiće se kući u određeni dan.

²¹ Navrati ga mnogim rečima, glatkim usnama odvuče ga.

²² Otide za njom odmah kao što vo ide na klanje i kao bezumnik u puto da bude karan,

²³ Dokle mu strela ne probije jetru, kao što ptica leti u zamku ne znajući da joj je o život.

²⁴ Zato dakle, deco, poslušajte me, i pazite na reči usta mojih.

²⁵ Nemoj da zastranjuje srce tvoje ne puteve njene, nemoj lutati po stazama njenim.

²⁶ Jer je mnoge ranila i oborila, i mnogo je onih koje je sve pobila.

²⁷ Kuća je njena put pakleni koji vodi u kleti smrtne.